Независне новине, 17. јануар 2010. године: Ниједна институција у БиХ није кажњена због непоштовања законског рока од 15 дана да достави потребне информације које су од ње тражене иако је Закон о слободи приступа информацијама у БиХ донесен још прије десет година.
Многи који су тражили потребне информације остали су ускраћени за одговоре у шта се увјерио и аутор ових редова, који има тридесетак упита, факсова и маилова на које никад није одговорено.
У надлежним судовима су нам потврдили да им није познато да је неко тужио неку државну институцију због тога што није доставила тражене податке, нити да је кажњена за то.
„Није ми познато да је неко кажњен због тога. Не води се посебна евиденција за те предмете, али ја не бих рекао да се неко до сада жалио на то“, рекао је Мирон Бјеловук, портпарол Основног суда у Бањалуци, наглашавајући да је за тај податак потребан огроман посао, с обзиром на неколико хиљада управних предмета који се на овом суду воде. Ни у Кантоналном суду у Сарајеву такођер нису чули да је до сада неки спор покренут по овом поступку. Сличан одговор смо добили и у Кантоналном суду у Мостару, с тим што су они нагласили да треба прочешљати неколико хиљада предмета да би били сигурни у то и подсјећајући да покретање овог поступка кошта око 100 КМ.
Највећих мука са оним који не поштују овај закон, чини се, имају новинари, па тако главни уредник Информативног програма РТ РС Драшко Игњатић сматра да рок од 15 дана не значи ништа, јер је информација потребна одмах.„Ако радимо неке компликованије емисије, које имају тематски карактер, онда се у допису наведе да не мора бити одговорено исти дан, међутим, када је централна информативна емисија у питању ми информације требамо одмах“, објашњава он.
Игњатић је потврдио да ова медијска кућа никад није добила одговор из кабинета Хариса Силајџића, бившег члана Предсједништва БиХ, или министра иностраних послова Свена Алкалаја, па се у тим случајевима у програму једноставно нагласи „да се саговорник није одазвао на наш позив“.
„Проблем су такођер портпароли, јер већина институција или нема портпарола или је он необучен за област коју води. Недостављање информација за новинаре представља велики проблем и против тога се треба борити“, закључује Игњатић.
Тијана Веселиновић, новинарка „Еуроблица“, не зна да ли је проблем у портпаролима који су плаћени за тај посао или је нешто друго у питању, а упозорава и на штуре и површне информације које се достављају.
„Редакција Еуроблица у овој години није добила одговоре на педесетак захтјева за информацијама. Нису ријетки случајеви да одговоре добијемо и након законски предвиђеног рока, а то углавном буду непотпуни одговори“, казала је Веселиновићева истичући да је најтеже добити информације из јавних фондова и јавних предузећа, те уговоре које су потписали представници министарстава и јавних предузећа.
Према постојећој легислативи, у случају да јавни орган не одговори на захтјев, могуће је поднијети жалбу у управном поступку и то руководиоцу јавног органа који је донио одлуку. У случају незадовољства одлуком овог органа, подносилац захтјева има могућност обраћања суду.