ФЕНА/Хина: Довршетком процеса ратификације Лисабонског уговора у Чешкој, Еуропска унија напокон добива нове институције и нова правила који би јој требали омогућити да лакше функционира и да има већу политичку тежину на међународној сцени. Потписом чешког предсједника Вацлава Клауса довршен је поступак у свих 27 земаља чланица што омогућава да Лисабонски уговор ступи на снагу 1. просинца.
Чланак 6.2 Лисабонског уговора предвиђа да он ступа на снагу "првог дана сљедећег мјесеца након што задња земља потписница депонира ратификацијске инструменте". Нови реформски уговор, потписан 13. просинца 2007. године у Лисабону, није имао лаган пут, тешко је испреговаран, а и тијеком ратификације требало је заобићи неколико препрека, што само по себи говори о сложености односа у Еуропској унији.
Лисабонски уговор мијења устрој и правила функционирања Уније која се готово нису мијењала од њезиних почетака 1957. године када је бројала само шест чланица. На томе се радило пуних осам година, од просинца 2001. године када је у на самиту у Лаекену поред Бруxеллеса донесена одлука о почетку рада на првом еуропском уставу. Лисабонски уговор настао је на рушевинама еуропског устава, који није успио заживјети након што је одбачен на референдумима у прољеће 2005. године у Француској и Низоземској. О еуропском уставу почело се размишљати још у вријеме када се преговарало о Уговору из Нице, који је потписан у просинцу 2000. године и који је одмах проглашен недовољним искораком јер није донио никакве промјене осим што је ослободио пут за проширење, то јест прилагодио дотадашња правила чињеници да ће Унија умјесто тадашњих 15 ускоро имати најприје 25, а онда и 27 чланица. Након неуспјешних референдума у Француској и Низоземској било је јасно да еуропски устав никада неће ступити на снагу иако је и након тога још неколико земаља обавило ратификацију.
Готово двије године након референдума у Француској и Низоземској трајала је парализа, што се тада називало "станка за размишљање". Ствари су се покренуле с мртве точке почетком 2007. године када је предсједништво ЕУ-а преузела Њемачка и када је канцеларка Ангела Меркел чврсто одлучила да се нешто мора направити с институционалним реформама у чему је имала велику потпору француског предсједника Ницоласа Саркозyја.
Обриси новог реформског уговора договорени су на крају њемачког предсједништва, на самиту у липњу 2007., а коначан текст је усуглашен у листопаду те године под португалским предсједањем. У новом уговору преузет је велики дио рјешења из пропалог устава, с тим да је избачена сама ријеч устав те симболи попут заставе и химне, јер су превише подсјећали на државу. Већ договорени и потписани уговор морао се накнадно дијелом мијењати након што је одбачен на првом референдуму у Ирској у липњу 2008. године.
Ирци су тражили одређене уступке у замјену за расписивање новог референдума, на којем је уговор потврђен двотрећинском већином. Једна од тих промјена односи се на број повјереника Еуропске комисије. Првотно је било предвиђено да се од 2014. године смањи број повјереника, то јест да буде мањи од броја земаља чланица, али је на захтјев Ирске то промијењено и свака земља чланица ће имати свог представника у Еуропској комисији. Те промјене, као и остала јамства дана Ирској бит ће накнадно ратифицирана као протокол првом сљедећем приступном уговору, по свему судећи ономе с Хрватском.
Привремено се, до 2014. године, мијења и број заступника Еуропског парламента. Садашњи сазив парламента изабран у липњу ове године биран је према Уговору из Нице и броји 736 заступника. Лисабонски уговор увео је горњи и доњи плафон – најмањи број заступника из једне чланице не може бити мањи од шест, а највећи не већи од 96, а укупан број заступника износи 750 плус предсједник Парламента. Логично би било да се лисабонска правила почну примјењивати почевши од 2014. након што истекне мандат садашњем сазиву. Међутим, неке земље које Лисабонским уговором добивају више заступника, тражиле су да се та правила почну примјењивати чим тај Уговор ступи на снагу.
Тај је захтјев прихваћен на самиту у просинцу 2008. године, а како неке земље према Лисабону добивају више заступника (Шпањолска 4, Француска, Британија, Шведска и Аустрија по 2, Италија, Пољска, Низоземска, Бугарска, Латвија и Словенија по 1), а само би Њемачка била кажњена и требала би имати 96 умјесто 99 заступника, одлучено је да се број заступника привремено до 2014. године повећа са 751 на 754. Међутим, ту је ријеч о промјени Лисабонског уговора која се не може примјењивати док не буде ратифицирана у свим земљама чланицама и то ће се поновно, како сада изгледа, морати учинити кроз први, вјеројатно хрватски приступни уговор.
Уговор садржи: Умјесто ротирајућег предсједништва које се мијења сваких шест мјесеци, уводи се функција предсједника Еуропског вијећа којега ће квалифицираном већином бирати шефови држава на раздобље од двије и пол године. Иста особа може највише два пута бити изабрана запредсједника Еуропског вијећа.
Предсједник ће припремати самите и представљати ЕУ на свјетској сцени.
– Уводи се функција Високог представника ЕУ-а која ће бити комбинација садашње институције Високог представника за вањску политику и сигурност и повјереника за вањске односе Еуропске комисије. Особа која ће обнашати ту функцију бит ће и потпредсједник Еуропске комисије и координират ће еуропске акције на међународном плану. То је, према пропалом уставу, требао бити министар вањских послова ЕУ-а, али се на захтјев Британије одустало од назива министар. Високи представник ће предсједати састанцима Вијећа за опће и вањске послове, који чине министри вањских послова земаља чланица. За остала министарска вијећа задржава се ротацијски сустав предсједања.
– Уговор такођер повећава број политичких подручја на којима ће Еуропски парламент имати право суодлучивања заједно са земљама чланицама. Ради се о осјетљивим подручјима као што су правосуђе, сигурност и имиграција.
– Уговор одређује да Еуропски парламент има 751 заступника.
– Национални парламенти Лисабонским уговором први пут добивају могућност да кажу своје мишљење при доношењу еуропских закона. Сваки национални парламент добит ће приједлоге нових закона како би оцијенио задиру ли приједлози у његове надлежности (начело супсидијарности). Ако трећина националних парламената буде имала приговор на неки приједлог, тада ће се он вратити Комисији на ревизију.
– Уговор предвиђа повећање броја подручја у којима се одлуке доносе квалифицираном већином умјесто једногласно, особито на подручју сурадње у правосуђу и унутарњим пословима. – Уговор уводи нови сустав гласовања "двоструком већином" по којему најмање 55 посто земаља чланица које представљају најмање 65 посто становништва мора гласовати за нови закон да би он прошао. Нови сустав одлучивања ступит ће на снагу 2014. уз комплицирано пријелазно раздобље до 2017. које је исходила Пољска након чега ће се одлучивати искључиво двоструком већином. Од 2014. до 2017. године на тражење било које земље моћи ће се гласовати према садашњем суставу пондерираних гласова из Уговора из Нице.
– Нови уговор уводи и нове циљеве као што су заједничка енергетска политика и стратегија борбе против глобалног загријавања. Гледе трговинске политике, поштено тржишно натјецање постаје предувјет за добро функционирање јединственог тржишта. Уводи се и клаузула солидарности у случају терористичких напада, по којој земља чланица која је жртва напада или неке друге врсте катастрофе може добити помоћ других земаља ЕУ ако затражи.
– Уговор уводи могућност да било која земља чланица може напустити Еуропску унију под увјетима које мора испреговарати са својим партнерима.
– Повеља о темељним правима, текст од 54 чланка о правима грађана, слободи, једнакости, економским и социјалним правима, постаје обвезујући. Тијеком преговора изузећа су избориле Велика Британија и Пољска. Велика Британија због због њој спорног права на штрајк а Пољска јер не жели у будућности бити присиљена од стране ЕУ-а мијењати своје законе о обитељи и моралу. Накнадно је изузеће изборила и Чешка, јер је предсједник Вацлав Клаус то поставио као увјет за потпис на закон о ратификацији.