Независне новине: Већина институција БиХ подстанари су у Сарајеву и сваког дана могу остати без смјештаја, каже Ана Тришић-Бабић, замјеник министра иностраних послова БиХ, у интервјуу за "Независне".
Сматра да то најбоље говори о односу према држави оних који стално понављају како воле Босну и Херцеговину. Истиче да је и Министарство иностраних послова (МИП) БиХ подстанар у згради "Жељезница ФБиХ", те да и то ствара слику о држави код страних дипломата.
Разлоге за неслагања с министром иностраних послова Свеном Алкалајем и пропусте у организацији МИП-а Тришић-Бабићева види у непоштивању процедура и закона. Посљедње размимоилажење на челу МИП-а настало је због закона о спољним пословима БиХ, због чега су и министар и она у процедуру упутили свој нацрт закона. Рад амбасадора је, каже Тришић-Бабићева, одраз стања у БиХ и непостојања јасних инструкција. Тврди да је лоша координација између институција БиХ, те МИП не зна ко гдје путује и шта говори у иностранству.
"МИП користе као туристичку агенцију, јаве нам када ко путује, да их неко дочека на аеродрому и обезбиједи превоз. Међутим, МИП никада не добије ни извјештај о чему је разговарано и с ким", каже Тришић-Бабићева.
НН: Пробијени су сви рокови за закон о спољним пословима БиХ. Зашто?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Дуго се ради на том закону. Нацрт из 2002. године никада није прошао потребну процедуру, а прије четири године, док је министар био Младен Иванић, почело се радити на новом закону о спољним пословима, који би био прилагођен уставној структури БиХ. То је закон о којем су и ентитети дали своје мишљење, прошао је сву процедуру, али због избора и смјене власти никада бивши сазив Савјета министара није о њему одлучивао. Нови сазив Савјета министара добио је и обавезу због европских интеграција да усвоји такав закон и основана је радна група у МИП-у, која је на њему радила скоро годину и по. Министар Алкалај и ја имали смо различита виђења како тај нови закон треба да изгледа. Моје виђење било је да закон мора бити прилагођен уставној структури БиХ, али и Закону о државној служби јер се њиме не рјешава само спољна политика већ и унутрашња организација МИП-а, од напредовања у Министарству до постављања помоћника министра. Министар Алкалај сматрао је да нови закон треба да буде "leg specialis", што значи да би се усвајањем таквог закона МИП БиХ потпуно изузео из структуре чак и Савјета министара. Предвиђено је и да запошљавање у МИП-у буде изузето од Агенције за државну службу БиХ. Сматрала сам да тако нешто мора бити производ политичког договора у БиХ јер ово се не би тицало само МИП-а него и функционисања Савјета министара. Да не би више каснило усвајање овог закона, Предсједништву БиХ послали смо нацрте закона и ја и министар. Ја сам послала закон који је урађен у мандату Младена Иванића јер он одговара тренутној уставној структури БиХ, док је министар послао закон који је припремила радна група МИП-а.
НН: Да ли сте учествовали у формирању те радне групе и јесу ли они постигли консензус за нацрт закона који су предложили?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: У почетку је то ишло прилично траљаво. Министар је прво именовао своју радну групу, па када је видио да не може тако да се ради укључен је и мој кабинет. Радна група је касније заједнички именована, али они су у старту имали дупле инструкције јер су чланови које сам ја именовала имали инструкције да се придржавају уставног уређења БиХ, док су остали чланови радили по инструкцијама које им је дао министар.
НН: Је ли закон усаглашен унутар радне групе или није?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Они су се усагласили, али нисмо министар Алкалај и ја, јер не може закон прејудицирати будуће уставно уређење и излазити из оквира Устава БиХ. Закон је упућен у Предсједништво јер је оно по Уставу надлежно за спољну политику и када они дају мишљење, након тога би требало да иде надлежним законодавним тијелима, па тек тад на дневни ред Савјета министара. Закон који сам ја упутила у процедуру већ је прошао сав тај процес.
НН: Поменули сте да ће закон уредити и унутрашњу организацију МИП-а, а тренутно је она таква да од четири сектора три немају руководиоца. Када ће се то промијенити и је ли ико реаговао на Ваша упозорења да је нарушена национална структура у МИП-у?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Упозоравала сам да нико од помоћника министара није српске националности, а ни структура у МИП-у не одговара попису из 1991. године. У почетку смо министар и ја имали неслагања, али смо ипак покренули процедуру именовања. Након годину и по тог процеса сумњам да је у избору руководећих службеника било опструкција, али не могу да тврдим да ли у МИП-у или у Агенцији за државну службу. Недопустиво дуго траје процес избора три помоћника министра јер након годину и по немамо ниједно именовање, а у току је и процес избора шефа Одсјека за финансије. На мјестима вршилаца дужности сада је испоштована национална структура. Агенција за државну службу је независна институција и вјерујем да ће коначно завршити овај посао јер ово министарство почива на четири сектора, односно помоћника министара. Министар и замјеник су политичке личности који треба да буду добри менаџери и да усаглашавају политичке ставове у вођењу спољне политике, а функционисање Министарства почива на раду ова четири сектора.
НН: Колико је реално очекивати да дипломате које представљају БиХ имају усаглашен став о било чему када се унутар самог министарства то не може постићи?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Све је ствар поштивања правилника и процедура. Посљедњих неколико година МИП БиХ има добре налазе ревизије, који не укључују само финансијско пословање, него прате и доношење правилника који ће уредити стање у овако гломазном министарству, које има 56 дипломатско-конзуларних представништава. МИП има правила и процедуре. Питање је колико се поштују и да ли су према свима једнаке, да се не праве изузеци, јер тако цијели систем пада.
НН: Има ли изузетака?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Има, али залажем се од првог дана да их не буде јер сам седам година овдје и знам како се то одражава на међуљудске односе. Бити дипломата на неки начин значи бити војник и у сваком тренутку без размишљања прихватити наредбу и дестинацију која се понуди ако се заиста овдје жели радити у интересу БиХ.
НН: Колико сте задовољни радом амбасадора БиХ?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Нећу да их браним, али стање у земљи одражава се и на ДКП мрежу. Амбасадори примају инструкције од МИП-а, а некада би МИП требало да добије инструкцију од Предсједништва БиХ јер су они по Уставу задужени за заузимање ставова о битним спољнополитичким питањима. Ако амбасадор има јасну инструкцију, он ће је и примијенити.
НН: Шта су разлози да Ви и министар Алкалај имате различита виђења истог посла којег обављате? Ево, и сами сте навели неке примјере.
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Моје је виђење да је МИП БиХ заједничка институција на основу Дејтонског споразума и Устава. У БиХ је на снази Устав по коме се ова држава састоји од два ентитета и три равноправна народа. Министар Алкалај има другачију визију. Имам и ја своју, али се придржавам Устава и закона у БиХ.
НН: Најгласнији сте међу замјеницима министара. Да ли у другим министарствима нема проблема на релацији министар – замјеник или се они једино у МИП-у јавно износе?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Не знам шта се дешава у другим министарствима. МИП је специфично министарство и медијски врло атрактивно. То и није добро јер све што се пише о спољној политици БиХ одлази као лоша слика у остале земље. Можда је то само мој лични однос према свему. Једноставно, смета ми било каква неправда и према људима и према замљама у окружењу.
НН: Изгледа да окружење или сусједство није у фокусу спољне политике БиХ. Већ дуго нема сједница међудржавних савјета с Хрватском и Србијом. Ко је одговоран за то – МИП или Предсједнишво?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Игром случаја учествовала сам прије неких шест година у раду сједница међудржавних савјета, гдје је требало рјешавати спорна питања између наших земаља. То нам је и данас приоритет ако хоћемо уопште да причамо о европским интеграцијама. У почетку је једном у шест мјесеци, а касније једном годишње требало да се састају шефови држава уз учешће тима министара и одмах би се формирале радне групе за рјешавање спорних питања. Прве четири године то је било добро организовано. Међутим, у сусједним земљама су се мијењале и уставне надлежности предсједника, а Југославија је постала државна заједница Србије и Црне Горе, касније је дошло до раздруживања. Било је дугих изборних периода, смјена власти и све је то утицало на рад. Међудржавни савјети би требало да се преформулишу и измијене правилници јер у овом тренутку нису више ефикасни. То би требало да буду тијела на нивоу влада под покровитељством шефова држава.
НН: Колико ће потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању с ЕУ утицати на будући рад МИП-а?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: БиХ улази у потпуно нову фазу када потпише споразум. Тек нам предстоји велики посао и додатне обавезе и не само за МИП већ за сва министарства на нивоу БиХ, ентитетске владе, кантоне, локалне управе и медије. БиХ може само заједничким снагама имплементирати споразум и цијела земља мора се у то укључити. Проведба овог споразума јесте највише обавеза Савјета министара и парламента БиХ, али да би они могли то успјешно да раде сви у БиХ морају се укључити у тај процес. Овај је споразум претежно трговински и имамо транзициони период од шест до осам година да наше законодавство прилагодимо европском. Тих шест година биће већ сутра и немамо пуно времена. Треба подијелити задатке ко ће шта радити, да се успостави и хоризонтална и вертикална структура ко ће у шта бити укључен. Ако се направи добра организација и постигне консензус унутар БиХ неће бити пресудно ко води овај посао. Нико нема право ексклузивитета над овим важним процесом већ морамо сви преузети одговорност и озбиљност у раду.
НН: Како постићи консензус када се у посљедње вријеме чини да су подјеле све веће, свакодневно се праве успоредбе и пребацивања на релацији Бањалука – Сарајево? Осјећа ли се то у институцијама БиХ као у јавности?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Доста се тога промијенило у ових седам година колико радим у Сарајеву. Можда је то био мој први осјећај када сам дошла из Бањалуке. Прве три године нисам заиста осјећала никакве подјеле у Министарству, које је заједничка институција и нико нема ексклузивно право на то био он из Сарајева, Бањалуке, Мостара или Тузле. Пожељно је да људи, наравно квалификовани, из цијеле БиХ раде у овим институцијама. Мени се Сарајево у посљедње двије године јако промијенило и разлика између Бањалуке и Сарајеве све је већа. Живот у Бањалуци постао је доста квалитетнији и чини ми се да се тамо више баве и економијом и будућношћу него у Сарајеву. Када сам дошла прије седам година врло сам искрено рекла да ми је у том тренутку било боље у Сарајеву него у Бањалуци. Имам осјећај да Сарајево, на неки начин, тапка у мјесту и да се овдје ништа ново не догађа. Наравно, због свега тога има можда мало љубоморе и разлике се онда осјете и утичу на атмосферу за рад.
НН: Каква је атмосфера за рад у МИП-у?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Могла би бити боља. Има проблема. Рецимо, ово министарство нема ни своју зграду, користимо дио објекта који припада &qуот;Жељезницама ФБиХ&qуот;. Просторије које користи МИП више нису довољне за смјештај свих запослених и дипломата. Одавно је МИП требало да има два улаза, један службени, а други за грађане који обављају конзуларне послове. Изненађује ме да у Сарајеву, које претендује да буде главни град БиХ, нико о томе не води рачуна. Ни не разговара се о томе да нађемо начин за смјештај министарства које мора бити репрезентативно. И ова зграда је слика БиХ јер све важне делегације, дипломате из цијелог свијета, долазе овдје и ту стичу први утисак о нама. Можемо доћи у ситуацију да из "Жељезница" једног дана кажу да не можемо више бити ту. У новој згради заједничких институција, која је недавно обновљена, МИП БиХ није добио ниједан спрат. Надали смо се да ћемо тамо смјестити бар неке службе, али тим Савјета министара који је на томе радио није тако одлучио. Видим да исти проблем има и Министарство спољне трговине и економских односа. Такав је случај чак и с Предсједништвом БиХ, које плаћа закуп службама Федерације БиХ. Ако се свакодневно прича о важности институција ове државе, онда то треба показати.
НН: Да ли такав однос показује и љубав према БиХ у коју се многи заклињу?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Лицемјерно је рећи да се воли било која земља, па тако и БиХ. Вољети се могу родитељи, дјеца, најближи пријатељи, а љубав према земљи исказује се поштовањем институција те земље, њених закона. Тако се гради искрен однос према сопственој земљи. Лицемјерно је стално говорити како волиш БиХ, а истовремно се не поштују њени закони нити грађани – порески обвезници од којих живе њене институције.
НН: У парламенту постоји Комисија за спољну политику. Да ли се они обраћају МИП-у и каква је координација између бх. институција приликом одласка у иностранство?
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Не постоји квалитетан контакт, обично су то неке ратификације уговора или када им МИП послужи као сервис за њихова путовања. То није тако само с парламентом већ и са другим институцијама. МИП БиХ има јако мало информација – ко год да путује ван БиХ нама само најаве путовање. Од нас се тражи да достављамо извјештаје о свим званичним посјетама, а ми често немамо довољно улазних података јер не знамо ко је гдје био, шта је речено. Залажемо се увијек да код путовања посланика или министара буде ту и дипломата који прати одређену земљу јер он у сваком тренутку зна какво је стварно стање између двије земље. Колико год је највећа вика на МИП, често нас користе као туристичку агенцију да нам јаве када ко путује, да их неко дочека на аеродрому и обезбиједи превоз. Међутим, МИП никада не добије ни извјаштај о чему је разговарано и с ким. Координација унутар институција БиХ је скоро па никаква.
НН: Ни министар иностраних послова не најављује гдје иде и с ким, па је недавно боравио у САД да то нико није знао док није стигао тамо.
ТРИШИЋ-БАБИЋ: Нажалост, ни то није ништа ново и неуобичајено.