Стални посао, чврсти уговори и фиксни сати поступно постају реликвије прошлости. То ће отворити широко поље могућности – али и Пандорину кутију неизвјесности, пише чешки тједник Респект.Током протеклих 20 година, радни свијет у Еуропи и Сједињеним Државама доживио је море промјена. Социолози описују овај феномен као "раст атипичних радних односа" – или "алтернативним радним аранжманима" у случају САД.
Ови аранжмани су атипични, јер једва да имају ишта заједничког са формом запослености коју је већина Американаца и западних Еуропљана познавали од 1980-тих.Та ера "редовних радних мјеста"– плаћеног сталног запослења уз солидну пензију – сада је завршена.
Од 1985.године, стални удио радника са трајним уговорима на пуно радно вријеме је у паду у цијелој западној Еуропи. Према студији Центра за друштвена истраживања у Берлину (WЗБ), данас изгледа да скоро сваки четврти становник ЕУ ради на краткорочној , хонорарној или фрееланце (слободној) основи.
У западној Еуропи, већина нових радних мјеста креираних у посљедњих десет година су "атипична". Овај тренд је најизраженији у Холандији, гдје је удио "атипичних радника" дошао готово на 43% у 2008. години. Постотак за Њемачку је нарастао с 20% у 1990. години на 37% у 2007. години. У Шведској, Шпанији , Данској, Португалу, Великој Британији и Аустрији, атипична броје до четвртине, чак и до трећине радне снаге. Ово још није врло распрострањено у новим чланицама ЕУ. Удио у радној снази у Словенији и Чешкој Републици је 16% и 13%, што показује да је само питање времена прије него што бришуће промјене у радном свијету погоде такође и пост-комунистичке земље.Све упућује на то да ће у будућности све више и више људи зарађивати мање новца, али с више слободног времена на располагању за узврат.
Овај свијет је нешто што ће ускоро постати све очитије и представља стварну пријетњу за оне који не могу наћи своје мјесто у њему, али и гаји наду да ће људи бити слободнији.На што ће рад личити за 20 или 30 година? То питање се не ограничава на платне чекове и начин живота, него и на дефинирање "рада" који не дијели друштво на "побједнике" и "губитнике". Ту је одговор који треба да помири оно што изгледа као међусобно искључиви циљеви: послодавци требају бити у стању отпустити вишак радника а запосленици требају сигурност сталног прихода.То се зове "флексигурности".
У Данској тај систем најбоље функционира. Закони омогућују отказе запосленицима, али потоњи се не требају бојати: држава им гарантује великодушне социјалне накнаде – под увјетом да редовито похађају стручне програме преквалификације. Овај модел, који активно промиче Еуропска комисија, такођер се показао успјешним у Холандији, објављено је на порталу цеппеи.ба.