Све мјере које усваја Европска унија у области заштите животне средине имају свој еквивалент у националном законодавству. 27 земаља чланица Уније усвојиле су заједничке стандарде и тиме оствариле велики напредак на путу очувања животне средине. На тај начин им се омогућава да сопствене еколошке проблеме рјешавају на наднационалном нивоу
.Заштита животне средине представља камен темељац одабраног правца развоја европских економија и друштава. Политика Европске уније у овој области доприноси очувању, заштити и унапређењу квалитета животне средине, заштити људског здравља, рационалном коришћењу природних ресурса и доношењу мјера на међународном нивоу, којима се рјешавају регионални или свјетски проблеми животне средине.Заштита животне средине није само једна од секторских политика Европске уније, већ основа свих осталих јавних политика. Она је блиско повезана са економским и друштвеним развојем. Из тог разлога, основне карактеристике јавних политика одрживог развоја у Европи морају да буду: глобално и заједничко рјешавање проблема климатских промјена, раздвајање економског раста од уништавања животне околине и интензивне употребе природних ресурса, мултидисциплинарни и међусекторски приступ рјешавању проблема, узимајући у обзир веома широку лепезу секторских политика – од смањивања сиромаштва и образовања до имплементације принципа добре јавне управе.
Стратегија одрживог развоја ЕУ, кључни документ који дефинише дјеловање Уније у заштити животне средине, разматра три централна питања.
Прво, њен је циљ да унаприједи кохерентност и ефикасност националних, локалних и европских јавних политика развоја. Друго, стратегија се бави највећим изазовима одрживог развоја као што су: климатске промјене, утицај на јавно здравље, деградација природних ресурса, саобраћајно загушење и проблеми коришћења земљишта. Коначно, стратегија захтијева успостављање системског праћења њеног спровођења, као и њених ефеката.
Улагање и развој чистих технологија представљају компаративну предност ЕУ. Ефикаснија употреба ресурса и економија заснована на знању представљају развојну шансу која ће омогућити дугорочнији социо-економски развој. Стога је ЕУ изузетно активна у провођењу политике заштите климе, а захтјев за испуњењем услова из Кјото протокола о смањењу емисије штетних гасова у атмосферу односи се како на садашње, тако и на будуће чланице. ЕУ је успоставила и континуирано унапређује сопствени систем “трговине угљен-диоксидом“, односно квотама дозвољене емисије за државе и фирме, који би требало да представља једну од основа глобалног система трговине “правима загађења“. Такође, за период од 2007. до 2013. године 30% Кохезионог фонда ЕУ, или око 105 милијарди евра, биће потрошено на животну средину.У току дуге историје развоја политике ЕУ у области заштите животне средине, развијала су се и основна поља сарадње држава у овој области и регулисања појединих питања.
Прво, ради се о скупу стандарда и начела у вези са управљањем животном средином. Ти принципи су: принцип превенције, принцип да се штета по околину уклања тамо гдје настаје и принцип интегрисаног приступа рјешавању проблема загађивања животне средине. Ови принципи представљају основу приступа ЕУ регулацији питања везаних за животну средину.Друго, ЕУ је усвојила основне спецификације еколошких стандарда, дефинишући сљедеће принципе: принцип очувања ресурса, принцип високог нивоа стандарда заштите животне средине и принцип предострожности, којим се успоставља правило да се штетни ефекти по животну средину увијек морају предвидјети, а не разматрати након што се манифестују.Треће, ЕУ улаже напоре да заштита животне средине постане дио свих других јавних политика. Принцип да загађивач мора да плати за начињену штету стога је један од основних принципа јавне политике уопште. На тај начин се загађивање животне околине враћа у економску једначину производње нових добара или услуга јер поскупљује оне производе чија потрошња или производња изазива штетне ефекте по животну средину. На тај начин, загађивачи и “прљава индустрија” постају мање конкурентни.
Коначно, ЕУ је усвојила принцип да сваки актер мора преузети властиту улогу у процесу заштите животне средине. Другим ријечима, на нивоу Уније рјешавају се проблеми које је потребно рјешавати заједно, док националне државе, региони и локалне самоуправе преузимају обавезу да спроводе усвојене смјернице преко инструмената заштите животне средине.Што се тиче инструмената које ЕУ користи за унапређивање положаја животне средине, они се могу сврстати у двије категорије.
Прва категорија обухвата скуп објективних, материјалних стандарда, који се односе или на успостављање лимита емисије штетних материја или на прописивање конкретних стандарда квалитета производа или процеса производње. Ови стандарди представљају напоре да се заједнички дефинише количина штетних материја које се могу испустити у атмосферу, али и јасна правила о томе који нивои штетних материја у води и зраку представљају озбиљну пријетњу по људско здравље. Друга категорија обухвата правила која се односе на различите процедуре у оквиру еколошког менаџмента, као што су процедуре мониторинга загађености ваздуха или воде, правила која се односе на транспарентност и доступност података везаних за животну средину и сл.Мјере ЕУ у области животне средине су кровне или секторске. Кровне мјере се односе на све јавне политике и најбољи примјер је Директива о процјени утицаја на животну средину, чији је циљ да све јавне политике постану еколошки одрживе. Други примјери су Директива о приступу информацијама о животној средини, која представља провођење принципа транспарентности у области заштите животне средине или одлука о Европском регистру загађивача, који омогућава провођење принципа да загађивач треба да плаћа. Секторске мјере се односе на низ посебних области, као што су квалитет воде, квалитет ваздуха, биоразноликост, управљање отпадом и опасним материјама и еколошки стандарди квалитета производа, објављено је на порталу цеппеи.ба